Smrt majke Jugovica

Smrt majke Jugovica

Majka Jugovića je bila žena koja je imala devet sinova i sve ih je izgubila u boju na Kosovo polju. Njena velika ljubav prema sinovima i bol zbog njihovog gubitka opevani su pesmi “Smrt majke Jugovića”.

Zbog velike brige za svoje sinove i nestrpljenja da sazna njihovu sudbinu majka je molila boga za oči sokolove i krila labudova. Bog je uslišio njenu molbu i poklonio joj ono sto je želela, jer je znao za njenu veliku tragediju. Kada je majka stigla na Kosovo i videla svoje sinove mrtve pretrpela je veliki bol, ali nije zaplakala. Bila je tvrda srca i odolela je tom velikom iskušenju. Kada se vratila u dvor i saopštila tužne vesti, svi su plakali osim nje. Slušala je glasan plač svojih snaja i gledala njihov bol, ali ni tada nije zaplakala. Ona je tugovala negde duboko u sebi. U noći bdenja konj njenog sina Damjana je zavrištao. Iako je znala zbog čega konj vrišti, želela je da joj neko skrene misli i kaže pogrešan odgovor kako bi joj bilo lakše. Zato je pitala da li je konj žedan ili gladan, a kada joj je Damjanova žena rekla da konj vrišti jer mu nema gospodara, majčin bol bio je još veći, ali je i njega izdržala. Sutra ujutro doletela su dva crna gavrana krvavih krila koji su ispustili ruku junaka u majčino krilo! To je bila ruka njenog sina Damjana i ona je podstakla majku na sećanje i razmšljanje o svojim sinovima. Njen bol je bio ogroman i nije ga mogla izdržati. Bio je toliko velik, da se nadula se i rasprsnula.

Ljubav majke Jugovića prema sinovima je bila ogromna, a bol zbog njihovog gubitka još veći. Iako je bila jaka i izdržljiva nije mogla da preboli smrt svojih sinova i njemo srce puklo od žalosti. Ljubav majke Jugovića prema svojim sinovima je simbol majčinske ljubavi koja nema granice i koja se ne može izmeriti.

Doživljaj sa zimskog raspusta

Doživljaj sa zimskog raspusta

Bilo je hladno i...

Bilo je hladno i sniježno i kao i uvijek zimski raspust sam proveo kod babe i dede. Čitao sam knjige, ali najviše vremena sam provodio na snijegu. Jedino sam noću imao mira iako sam i u snovima bio na sankama.

Moje sanke su bile najbrže, njih su smatrali čudom tehnoke. Nevolje mi je zadavao plavokosi Aca koji je dobro uvježbao sankanje jer mu je staza bila pored kuće. Dogovorili smo se da jednog dana okončamo tu neizvjesnost i vidimo ko je brži na sankama.

Sva seoska djeca su se okupila na brdu i nestrpljivo se iščekivala trka. Sudija je umjesto zastavice, za štap privezao stari džemper. Dao je znak za start i nas dvojica smo jurnuli poput munje. Grčevito sam stezao rukama saonice da ne bih završio u jarku.

U jednom trenutku ispustio sam konopac i sankama pustio na volju. Sve se odigralo nevjerovatnom brzinom. Ostalo mi je samo petnaestak metara do drveta gdje je bio cilj. Protivnik je bio za petama pa je trka bila neizvjesna i dinamična.

Ipak, bio sam prvi. Sreća je bila neograničena. Za nagradu sam dobio luk i strijelu, koju sam odavno priželjkivao. Aco mi je pružio ruku kao fer sportista i čestitao mi na trijumfu.

Zimsko veče

Zimsko veče

Zimsko je veče i spušta se mrak. Gledam kroz prozor u dvorište moje bake. Svuda okolo vlada neka čudna tišina.

Mraz je na spuštenim granama žalosne vrbe ispleo srebrenu mrežicu, a iglice zelene jele je pokrio belom tankom čipkom. Vetar raznosi suvo lišće i savija tanke grančice na drvetu ruzmarina. Prve snežne pahuljice se kao nebeske balerine vrte u vazduhu. Tanak sneg je prekrio cvetnjak i uvelu travu. Do jutra će sve biti belo. Bronzana peć ispunjavala je sobu toplotom. Činilo mi se da kroz zidove peći čujem vatru kako veselo pucketa. I dalje sam gledao kroz prozor. Niz staklo su se slivale kapljice vode ostavljajući za sobom tragove. Pahuljice su kao zvezdice svetlucale u mraku. Poželeo sam da izađem napolje i uzmem te nežne pahulje u svoju ruku, da osetim kako se one polako tope na mom dlanu, ali me je pogled na mračno nebo zaustavio. U ovoj zimskoj večeri postojale su samo dve boje, bela i crna. Bele nežne pahuljice i crno nebo, bez ijedne zvezde.

Iako je ovo zimsko veče lepo želim da se ono što pre završi. Nestrpljiv sam i jedva čekam da osvane jutro sa snegom svuda oko mene.

Ljubav večita inspiracija pesnika

Ljubav večita inspiracija pesnika

Sedim ispred belog papira sveske i razmišljam o temi o kojoj moram da pišem. Ljubav večita inspiracija pesnika. Ali ja nisam pesnik, a nisam ni zaljubljen. Čak ni ne znam nijednog pesnika, da bih mogao da napišem nešto iz njegovog iskustva. Ali pisani zadatak moram da uradim.

Verujem da mislite da treba da pišem o onome što su pesnici osećali pa pretočili u stihove. Ali samo oni znaju šta su osećali. I kako su to osećali. I šta su napisali. Njihovi stihovi opisuju njihove emocije i njihova stanja. Da li? Da li moje stanje vezano za ovaj zadatak opisuju ono što ću napisati. Naravno da ne. Moram da pišem ono što mi je zadato. Tako su i pesnici pisali. Ne baš ono što im je zadato kao zadatak, jer ih niko nije terao da pišu o tome, ali su morali da se drže nekih pravila pisanja, da pogode pravu rimu i pravi stih, da izraze ono što su hteli ili ono što su osećali.

A verujem da su nešto osećali. Ja ne osećam sada ništa. Mislim na ljubav. To je sada, inače sam bio zaljubljen, ali sada ne mogu da se setim kako je to bilo. Valjda su zato pesnici i pisali pesme o ljubavi, da bi sačuvali taj trenutak ispunjenosti ljubavlju u kojem su bili. Da, to je jedan od razloga zašto im je ljubav bila večita inspiracija pesnika. A i sećam se da te drži veliko ushićenje dok si u ljubavi, pa ti onda same misli nadolaze kao plima i poplave ti glavu ludim idejama, hoću reći stihovima. Da, to je drugi razlog, ljubavni zanos je ono zbog čega su pisali.

Treći razlog? Sigurno to što je o ljubavi uvek i u sva vremena popularno pisati, i što lepa i romantična pesma zavodi. Ljubav se ljubavlju kupuje. I jednu romantičnu pesmu možeš nekoliko puta primeniti kod različitih osoba, i pevati im istu pesmu. Svi to vole i svi te posle zbog toga vole.

Zato je ljubav večita inspiracija pesnika. Kroz pesme njihova ljubav traje, nje se sećaju kroz stihove, i drugu ljubav privlače. U tome je razlika izmedju mene i pesnika, on ima inspiraciju da postane zaljubljen kroz ljubavnu pesmu, a ja se njihovih ljubavnih pesama setim tek kada se zaljubim. I sada baš gledam drugaricu u učionici kako sa zanosom piše isti ovaj rad i mislim da počinje da mi se dopada ta njena zlatna kosa i kike uvijene na glavi. A dopadaju mi se i njene usne, smedje krupne oči i osmeh. Ali ja moram da pišem školski sastav. Pisani rad ili pogled na nju?

Sedim ispred belog papira i čekam da mi krenu stihovi neke ljubavne pesme:



Dal je stvarno ljubav večita inspiracija pesnika

Il se meni samo pričinjava u lepoti tvoga lica prekoputa,

Da stihovi o tebi sami nastaju u očima moje strasti,

Dok sat polako kraj časa otkucava.

Ja kao naucnik

Ja kao naucnik

Никола Тесла био је проналазач. Данас, после две стотине година цео свет прича о њему. Како је то лепо. Умро је давно, а уствари живи вечно. Тако сам и ја маштала да постанем велики научник.

Мој проналазак би добро дошао целом свету. Могли би да га користе сви људи као што користе и струју. Очарала бих све мојим изумом.

То би био телепортал. Возећи се њиме сви би стизали брже на одређена места.

Ја га замишљам овако: црвен је, дугачак, врата су му широка, има десет точкића које држе шездесет шрафова у облику цвета. А на врху телепортала је плава кугла. Из кугле варниче искрице жуте, плаве, црвене, зелене, наранџасте... Када искрица дође у додир са земљом на том месту порастао би диван цвет.

Унутрашњост телепортала чинио би тепих по коме су жути лептири, са десне стране поред врата налазио би се тастер на коме би укуцавали место где треба да стигнемо; на плафону наранџаста сијалица која би засветлела када полазимо. У току свог кретања телепортал би имао необичан звук, звук који лечи болесне тако да реч доктор више не би ни постојала.

Људима би служио да их одвезе на жељено место. Откуцали би назив места, сијалица засветли и за кратко време смо на жељеном месту. Никада нико не би закаснио на посао, у школу, на састанке.

Мој изум би телепортирао само добре људе. Лоше би водио ни сама не знам куда, али их више не би било. Ратова више никада не би било и само би добро владало светом. Телепортал би се налазио у сваком граду и селу и сви би били срећни без обзира где живе.

Да би мој изум успео потрбни су људи доброг и великог срца. Потрбни су и научници који имају добру вољу. Знате, он не би смео да погреши. Могло би се десити да нас одведе на погрешно место. Зато треба још та се усавршава...

И ја ћу га још усавршавати. Можда моја машта једнога дана постане стварност, а ја велики светски научник и то жена!

Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje

U prirodi svakog coveka nalazi se jedno isto-zelja da bude bolji od drugih i da se dokazuje. Covek nikada ne sme misliti da sve zna, vec se uvek mora truditi da ucini nesto vise i za sebe i za druge.“Kako cu je na fakultet, vec mi je dvadeset devet godina”, rece mladic i zurno krenu ka vratima. “Pa kakve to ima veze”, rece covek, “ pogledaj komsiju Dragana, vec mu je cetrdeset, a jos studira” . “Znam , ali ja vise nisam mlad, a i ...” , rece mladic . “Eh , sine moj, covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”, rece covek i mirno iza|e iz sobe. Mladic je seo na krevet i poceo da razmislja. Duboko se zaneo i razmisljao o ocevim recima. Shvatio je da je ipak mlad i da moze jos mnogo toga da uradi.Da, ova prica i ima takav cilj, da nam ukaze na to da nikada nije kasno da se nesto zapocne. Sve dok u nama postoji zelja da nesto uradimo, postojace i mogucnost da se to uradi. Narovno, ne treba zapoceti toliko stvari a da se posle nista ne zavrsi. Preda mnom je jedno veliko iskusenje, da li ici dalje u skolu ili ostati samo na srednjoj. Ipak sam odlucio da idem dalje jer je to najbolje za mene. Mladi ljudi su i sposobni ljudi, oni mogu sve da urade.“Znam da je bolje ici dalje, ali sta ako budem izgubio voju, ako sve krene naopako”, upita mladic oca. “Sine, dovoljno si odrastao i mozes sam da zakjucujes neke stvari, ako imas motiv da zavrsis zapocetu stvar, ti ces je zavrsiti. Ako pak nemas neku zelju, onda nemoj ni zapocinjati”, odgovori otac i sede. “Odluka je, sine , na tebi. Ali ja ti samo savetujem. Pogledaj mene, kada sam bio tvojih godina tako|e sam razmisljao kao ti i vidi gde sam sada, radim za sest hiljada”, rece otac pomalo zalosno. U njegovim recima se osetila neka drhtavica koja je jasno dolazila do sinovljevih usiju. Otac iza|e iz sobe i zalupi vrata za sobom. Zastao je u hodniku, a kada su suze pocele da klize niz lice, izgubi se u pravcu kupatila. Mladic je dugo sedeo i razmisljao. Odlucio je da ide dalje jer je dobio sjajan motiv, zelju da bude bolji od oca, coveka od koga je naucio da zivi. Izisavsi iz sobe, s blagim osmehom ode do terase. Tamo nai|e na oca. Onako srecan nije ni obracao toliku paznju na oca pa nije ni primetio zasijale oci oca. Obuvsi se, okrete se prema ocu i rece: “Vidimo se posle fakulteta. Zbogom”. Otac je kroz prozor posmatrao sinov odlazak i odjednom se one suze koje su ga podsetile na ranu mladost pretvorise u suze radosnice.Slusajuci ovu pricu o mladicu shvatio sam da je veoma bitno u zivotu ostvarenje cilja. Dao mi je podstrek i nadu da cu sutra biti i bolji od njega.Proslo su dve godine. Evo studiram na Ekonomskom fakultetu. Prica o mladicu mi je u tome mnogo pomogla. Lepo mi je ovde. Na fakultetu imamo odlicnog dekana. Jednom prilikom je svojim studentima ispricao pricu o upornosti. Prica je ista kao i sa mladicem. U stvari , mladic iz price nije niko drugi do dekan fakulteta. Jos uvek je onako mlad, kao u prici, jer kao sto rece njegov otac:”Covek je mlad sve dok se ne boji da zapocinje”.

Hamlet u sukobu sa sobom i svetom oko sebe

„On se bori da odgovori i svojoj savesti i svojoj dužnosti, bori se, i umirućii pobeđuje“.Mračni, srednji vek Zapada, bremenit sukobima vere, morala, poštenja i laži, siromašnih i bogatih, licemerja i primitivizma, satiranja i ubijanja, surove borbe za moć i vlast, da bi u sledećem trenutku tog zemaljskog pakla neki novi silnik još surovije ispisao novi krug.U tom zaleđu surovih strasti, bratoubistva i preljuba, izdaja i podvala, u bujuci događanja, stvarala se suprotnost svemu – želja za redom, poštenjem, promišljenošću i ljubavi. I ma kako neznatna i tragična, više pojava nego lik, više pravda bogova koji su ga stvorili i vodili, ovekovečiće njegovu kob.Mladi Kraljević u doma strica kralja, prejako oseća gubitak oca, slutnju da tu nije njegov dom, daleki nagoveštaj da tragedija tek počinje. Ne želi da vidii sve to, pripreman za neki prirodan red gde se presto dobija nasleđem, a pravedno vlada. U bujici dvosmislenosti, prijatelja iz mladosti spremnih za izdaju, on nalazi sebe, ali nasleđe i dužnosti nalažu da i dalje bitiše tu.Možda mu je Horacije samo prijatelj, sa njim se prvo susreće. On mu uz mnogo mistike nagoveštava istinu o smrti oca. Nespreman za taj način života, ne uspeva da jasno prepozna svoja očekivanja i postupke. U beznađu i besmislu, pogođen gubitkom oca, moralnim padom majke, surovim ponašanjem strica, želje za osvetom, ljubavi i bolnog prezira prema majci, odlučuje da se štiti ludilom.On je poeta, nije krvnik, u njemu postoji odlučnost, želja za ljubavlju i obaveza osvete. On postaje bolno svestan istine da je Klaudije otrovao kralja zbog prestola, moći vlasti ili bračne postelje, ni sam nije siguran. On zna da je tim saznanjem potpisao presudu sebi, prineo sebe na oltar dužnosti. U njemu nema jasne mržnje prema stricu, i ma kakos e zaklanjao ludilom, oseća da mu sprema zamke. Ne plaši se. Odbacuje od sebe sve što ga može sputavati. Ne zamera Ofeliji na neuzvraćenim osećanjima, a kroz majčinu izdaju i pad oprašta se od svoje ljubavi, sa izgovorenom kletvom.Tragedije slede, a sve to kida tanane niti pesničkih želja i osećanja i boli mnogo. Mora ostati jak, neće oplakati smrt Ofelije, neće se kajati za Polonija, zahvalije Bogu što je izbegao stričevu zamku na brodu ali neće žaliti poginule drugove koji su učestvovali u tome. Samo će znati.Prihvata dvoboj sa Leartom, svestan podvale. Zna samo da stric mora umreti. Nije ispio čašu vina koju mu je namenio kralj, ispila je majka, i neuništivom majčinskom ljubavlju upozorila Hamleta na otrov.Možda je shvatio i oprostio. I majčina smrt, osećaj bola ali i otrov koji se sa mača razliva njegovim telom, sve se u njemu poravnalo, sve došlo na svoje mesto. Sukobi i nepravde su rešeni. A on, umirući Kraljević, u suzama poslednjeg prijatelja Horacija vidi svoj odraz postojanja. I skoro sa radošću odlazi u svoj mir.