Jesen – moje omiljeno godišnje doba. Ima na milione nijansi narandžaste,
žute, crvene ali ima tu i zelenih, pored toga oktobra je moj rođendan i
to još više popravlja moje raspoloženje.Iako znam da većina ljudi ne
voli jesen ne slažem se sa njima. Volim sve ono što oni verovatno ne
vole. Volim kišu – ne jaku kišu, koja pravi poplave i štetu već onu
blagu, nežnu, volim vetar koji mrsi kosu i golica lice, volim te
oktobarske boje, od zlatno-žute, preko jarko narandžaste i crvene do
smeđih i braon nijansi. Takođe tu je i voće – slatko voće. Na hiljade
jabuka, krušaka, dunja i grozdova koji kao da čekaju da ih neko ubere i
sa slašću pojede. Iako ponekad jesen zna da bude sumurna i hladna volim
da vidim slanu na travi koja se presijava na jutarnjem suncu. Ponekad
sakupim lišće različitih boja i crtam ih, senčam a nekad ih bojim... Sa
sestrom tokom hladnijih dana izađemo i posmatramo kako nam vazduh izlazi
iz usta i noseva i izgleda kao para. Dok sam bila mala roditelji su mi
govorili o kraljici jeseni, pričali su mi priče o njoj. Ona dolazi u
svojim zlatnim kolicima i čarobnim štapićem čini da voće uzri, postane
slađe, sočnije, kako svaki list oboji zasebno i kako se svaki put svađa
sa snežnom kraljicom i princezom leta, tako da su i oni doprineli mojoj
ljubavlju prema ovom godišnjem dobu. Kada dođe jesen takođe volim da
budem da budem sama i posmatram svet oko sebe. Možda će neko misliti da
nešto nije u redu samnom, ali zaista, da li neko ikada zastane da
pogleda ono što ga okružuje. Većini oči služe da gledaju samo da se ne
bi spokatli, onima koji misle samo na svoj život – svoj i ničiji više.
Niko od njih ne zastane da pogleda oblake pred zalazak Sunca, te
ružičaste, ljubičaste, modro plave i sive boje koje je priroda stvorila.
Niko ne pogleda zvezde, te sitne tačkice koje mi vidimo a koje su tako
lepe, niko ne pogleda cveće, ne pogleda i ne vidi ono što mu je pred
nosem ali kad bude jarko želeo da to vidi možda neće moći i kajaće se
zbog toga. Ja gledam oblake, nebo, zvezde i cveće, ima puno stvari koje
nisam videla i koje možda neću videti ali zadovoljna sam onim što imam –
ono što nemam, za njim neću plakati – svi bi trebali da obratimo pažnju
na ono što imamo jer ukoliko ga izgubimo videćemo da nam je potrebno
više, mnogo više nego što zapravo sada mislimo. Jesen mi donosi puno
uspomena lepih i ne baš toliko lepih, neke od njih me ponekad razneže pa
onda uzmem fotografije i gledam sebe srećnu bez ikakvih misli koje bi
škodile toj sreći, nasmejano malo dete bez briga o tome da li će moći da
popravi neku ocenu, da li će ukoliko je ne popravi moći da nastavi
školovanje...Jesen je godišnje doba koje najviše volim i čvrsto verujem
da će tako i ostati bez obzira na sve drugo, uvek ću voleti te
oktobarske, jesenje boje, uvek ću voleti ono što me okružuje, a uspomene
– uspomene su nešto što niko nikada neće moći da mi oduzme...
